Susret...
Kažu mi, dolazi... Biće u gradu na par dana... Sigurno ćete se sresti... Budi spreman... Za šta... Pa ne ulazim u ring sa Tajsonom... Mada...
Kako li će to izgledati... Nije prošlo mnogo vremena, a kao da je prošla čitava večnost... Toliko se toga promenilo, a toliko toga je još uvek isto... Šta reći, kako se postaviti... Najbolje bi bilo da se uopšte i ne vidimo... Samo će biti neprijatno i njoj i meni... A voleo bih da je vidim, ne zato što očekujem nešto, naprotiv... Voleo bih da mogu da budem korektan prema njoj, da ne izaziva kod mene bujicu ciničnih komentara... Ne verujem da ću izdržati... Nikada pored nje nisam mogao da budem ono što jesam, pa ni sada... Plašim se svoje reakcije, da ne bude preterana, da je ne povredi... Pa šta i ako je povredi, zaslužila je... A možda i nije... Više ne znam ni šta sam dobio, ni šta izgubio, nekako mi je sve to tako daleko, kao da se nikada nije ni desilo... Kao da to vreme nije ni postojalo...
A jeste... Bila je i ostaće veliki deo mene, želeo ja to ili ne... Do kraja života...
Stidljivost...
Sticajem okolnosti, ili bolje reći, nedostatkom boljih okolnosti, poslednjih dana sve više vremena provodim na netu. Neki bi rekli gubljenje vremena, nekima to postaje sastavni deo života (ako ne i ceo život!), ja sam negde na sredini. Posle svega što mi se dešavalo u poslednjih šest meseci, shvatio sam da ovaj virtuelni svet i nije tako loš, ili bar ja nisam naleteo na tako loše ljude, kao što nesrećno jesam u pravom svetu.
Elem, tema nije virtual reality, već kako se neki ljudi ponašaju u njoj. Ima svega i svačega, to nije čudno, ali ono što mene zapanjuje je stidljivost dobrog dela ženske online populacije. Razumem da pričaš sa nepoznatom osobom, razumem da se ne može imati poverenja kad nekog upoznaš i face2face, a kamoli ovako, ali toliku tajnovitost kakvu sam sreo kod jedne pametne i lepe mlade dame, teško mogu da shvatim.
Da me ne biste shvatili pogrešno (mada neki od vas sigorno hoće), ne posećujem ja net u cilju nalaženja perfect soulmate-a, niti sexa na jedno veče, cilj mi je jednostavno upoznavanje novih ljudi, možda i sklapanje pravih poznanstava. Ali, izgleda da drugi to ne doživljavaju. Npr. kada pitam mladu damu da se nadjemo i da popijemo kafu, to njoj sigurno zvuči: ajd' da se kresnemo na brzaka?! Možda sam ja čudan, možda ljudi imaju mnogo lošeg iskustva, možda su preplašeni, ali malo opuštenosti nikada nikom nije škodilo, naročito ne preko neta.
Sve u svemu, ovo je samo primer, znaju devojke da budu itekako opuštene i slobodne prilikom chatovanja, ali... ne znam ni sam šta sam hteo da kažem, jednostavno došlo mi da ovo napišem... Pozdrav
Početak...
Kako započeti nešto a ne biti dosadan ili patetičan ili šta god? U svakom slučaju, dajem na znanje da sam tu, pa kako se kome zalomi...
Šalu na stranu, samo sam želeo da se oglasim za početak i da vas sve pozdravim...
Do sledećeg susreta, adios! 
